Zanima me zašto je i kako znatiželja ubila mačku???

Došla je zima i ja sam kao i većina ostalih sisavaca ponukana iskonskim nagonom, natukla koju kilu, jel da mi bude toplije! :o)
Ne bi ja bila ja, kad bih sada sama sebi mogla reći: "Dobro, udebljala si se malo. Šta sad. Nije smak svijeta." Ne. Ja nisam jedna od tih koji sa smiješkom mogu gledati metamorfozu vlastitog tijela koja se pretvara iz sitne mršavice u okruglasto žensko biće...s oblinama...pozamašnim! Ja sam prije jedna od onih koje šize pri svakom pogledu u ogledalo i neprestano u glavi vrte film kako skinuti tih par kilograma viška.
Svako večer sama sebi kažem kako sutra neću ništa jesti. Naravno takvu odluku donesem nakon što se natobam kojekakvih junk nazovimo ih prehrambenih proizvoda. Najdraža napast mi je Mc'Donalds iako sam svjesna koliko ta hrana u biti uopće nije ukusna, ali ima nešto u njoj na što sam se navukla. Postala sam pravi đaner.
Jesti ili ne jesti?... pitanje je sad.
U teoriji moj je odgovor vrlo jasan. Ako stvarno želim skinut tih par kila, svjesna sam da se moram prestati prežderavati, zapravo prvih par dana bilo bi poželjno uopće ne jesti, kako bi se želudac malo smanjio i navikao na manje hrane. Ali u praksi, ono što radim je sasvim suprotno. Budući ne idem više na predavanja, većinu svoga vremena provodim kod kuće. Učim, razvlačim se po stanu i neprestano nešto grickam. Od fitnesa i aerobika sam davnih dana odustala jer uvijek mi se dogodi isto. Platim, pojavim se dva, tri puta i onda na kraju odustanem jer dvorana bude prepuna žena s istim problemom kao i ja koje očajnički pokušavaju stesat svoje tijelo kako bi stale u Novogodišnje opravice. Nije problem u tome što je dvorana prepuna nego u tome što se od te silne mase ne možeš pošteno ni ispružiti, odnosno u prijevodu, napraviti niti jednu vježbu kako bog zapovijeda! Trčat mi se ne da. Nikada nisam bila pretjerani obožavatelj takvog načina rekreiranja. Za rolanje je hladno. Pobogu šta da radim, pitam se grickajući čips!
Stiže poruka:
"Ajmo danas na klizanje?"
Klizanje hm.... dobra ideja. I tako smo se sister i ja ubundale i krenule u avanturu koja je bila spoj ugodnog i korisnog. Naime, osim što se debljam, meni je užasno dosadno. Krvarim od dosade, pa se tako svaki ovaj ili njemu sličan poziv, čini kao zgodna razbibriga i način da se kvalitetno zabavim.
Došle smo na klizanje prvo prerano pa smo se vratile kod sestre još sat vremena čekati ne bi li klizalište bilo spremno za nove klizačke nade u dvajs'petoj :o)
Prvo su nas žuljale te proklete klizaljke, ali to smo nekako prebrodile. Onda smo prva dva kruga izgledale kao Bambi kad se bori na ledu, tako trapavo i smiješno da ti čisto bude žao... Ali upornost se isplatila. Par krugova i da vidiš. Hegel? Idora Hegel? Ma kakva Idora Hegel? :o)
Još pri samom dolasku, dok se nismo svi ni obuli u klizaljke, uočile smo grupicu pubertetlija koje zapravo nije uopće bilo teško uočiti budući su svi ljudi normalo pričkarali čekajući da se klizalište otvori, a tih par muških morona bilo je toliko glasno i iritantno da mi je došlo da im poput kakvog čangrizavog roditelja navučem uši ili u najmanju ruku kažem:"Može to malo tiše?" Ali naravno nisam. Da se razumijemo i sister je dijelila moje mišljenje, a budući smo obje iz prosvjetarskih krugova, s iznimnom lakoćom uočavamo takve i njima slične poremećaje u ponašanju. Mogla sam samo pretpostaviti što će se dogoditi kada svi konačno stanemo na to klizalište. I naravno, pretpostavka se ostvarila. Tih par mladih mužjaka svjetlosnom je brzinom jurcalo po ledu, naganjalo neke ženskice i rušilo sve što im se nađe na putu. Hvala bogu mene i sister nisu jer skužili su, čini mi se, da smo mi ipak tete u godinama i da bi naše rušenje moglo rezultirati slomljenim kukom pa im se to ipak činilo prevelikim zalogajem! :o)
Nakon sat vremena odlučile smo da je dosta. Noge su me otkidale od tih ekstra kvalitetnih klizaljki da sam se jedva dovukla do klupe na kojoj sam obula svoje starke. Nikada u životu nisam bila toliko sretna što ih vidim! Iako mi je bilo super, shvatila sam da nema šanse da se na ovaj način riješim tih vražjih PAR kila viška.
Došla sam kući.
Pojela čips i zaključila: "Bolje bit' debel i sretan, nego mršav i nesretan!"
*
*
*
*
'bem ti. Daj vamo tu čokoladu!




heheheh :o) Nadam se da ste pogledali i poslušali ovaj spotić! Presmiješan je!